Populistička ideologija se podupire na vertikalnu dihotomiju između naroda i elita, između nas dole čistokrvnih Makedonaca i vas gore koji ste izdali Makedonsku kauzu, a finansiraju vas razni Soroši i ostali spoljni neprijatelji. Na horizontalnom nivou populist vrši demorkaciju u odnosu na pripadnike ostalih etniciteta, kultura, civilizacija, vera, seksualnih orentacija, migranata. Od Kacinskog i Orbana, preko Vučića i Dodika, pa do Gruevskog, postupno se širi klub populista u Jugoistočnoj Evropi.
Predsednik Ivanov – faktor destabilizacije u Makedoniji?
Od sticanja nezavisnosti 1991. do danas, Republika Makedonija je izabrala četiri predsednika na direktnim predsedničkim izborima. Prva dva predsednika, Kiro Gligorov i Boris Trajkovski, odavno nisu među živima. Treći predsednik, Branko Crvenkovski, je još od 2009. u mirovini i pored toga što nema ni 60 godina, dok aktuelni predsednik Gjorgje Ivanov odrađuje drugi mandat koji završava 2019. godine. Gligorov i Crvenkovski su bili kandidati levičarske socijaldemokratske stranke, a Trajkovski i Ivanov konzervativno-desničarske VMRO-DPMNE. Makedonski politički sistem se može definirati kao parlamentarna demokratija britanskog modela.
U režimima parlamentarne demokratije šef države je fizička ličnost koja simbolički predstavlja kontinuitet i legitimitet države. Prema Ustavu RM iz 1991., Predsednik Makedonije predstavlja Republiku i on je Vrhovni komandant Oružanih snaga Makedonije. Saglasno članu 84, Predsednik određuje mandatora za sastav Vlade RM, postavlja i otpoziva ambasadore u inostranstvu, prima akreditivna i otpozivna pisma stranih ambasadora, predlaže dvojicu sudija od ukupno 9 sudija Ustavnog suda, imenuje i dvojicu članova Republičkog sudskog saveta, predlaže trojicu članova Saveta bezbednosti i Saveta za međuetničke odnose i dodeljuje odlikovanja, priznanja, kao i pomilovanja u saglasnosti sa zakonom. Osim navedenih odredbi, Predsednik RM je odgovoran i za kršenje Ustava i zakona. Prema članu 90, Predsednik države dužan je da u roku od deset dana od konstituiranja Parlamenta (Sobranija) dostavi mandate za sastav Vlade kandidatu partije, ili više partija, koji ima većinu u Parlamentu.
U dosadašnjoj istoriji mlade makedonske države, zbog svog velikog autoriteta, predsednici kao Gligorov (1991.-1999.) ili Crvenkovski (2004.-2009.) su, u situacijama kada su njihove partije imale parlamentarnu većinu, sebi dozvoljavali da izađu van svojih ustavnih ingerencija i da, zahvaljujući svojoj ličnosti i autoritetu, utiču kao lobisti na izvršnu, zakonodavnu ili sudsku vlast. Boris Trajkovski (1999.-2004.), kao i Gjorgje Ivanov (2009.-2019.) su se manje mešali u rad izvršne vlasti jer nikada prethodno nisu bili vodeći lideri u VMRO-DPMNE, niti su posedovali autoritet u ovim partijama. Ujedno, Gligorov je poslednju godinu svog mandata, baš kao i Crvenkovski između 2006. i 2009., bio u kohabitaciji, dok je predsednik Trajkovski bio u takvoj situaciji od 2002., pa sve do svoje prerane smrti 2004. godine. Predsednik Ivanov nikada nije osetio neprijatnost kohabitacije i u istoriji Makedonije je ostao kao najćutljivi i najnepopularniji predsednik države. U dosadašnjem sedmogodišnjem mandatu nikada se nije suprotstavio izvršnoj ili zakonodavnoj vlasti i uvek se zauzimao za partijsku poziciju VMRO-DPMNE, čak i kada se to nije tražilo od njega. Gjorgje Ivanov se otvoreno izjasnio kao partijski predsednik Makedonije. Zbog njegove ćutljivosti i upitne inteligencije, opozicija i intelektualci su mu dodelili nadimak – predsednik fikus.
Jedna od osnovnih dilema aktuelne makedonske drame je kakav je epilog kada jedan predsednik poput Ivanova funkcioniše u jednom sistemu autoritarnog populizma, rukovođen od strane jednog moćnog predsednika izvršne vlasti kao što je Nikola Grujevski? Kako se može objasniti aktuelna politička blokada institucija i kriza u RM? Da li je moguće pogoršanje krize i da li je moguća njena tranzicija prema međuetničkim odnosima? Kakva je odgovornost vladajućih elita? Da li se radi o spinovanju kriminalne odgovornosti elite i njeno transferiranje u domenu odgovornosti po pitanju nacionalnog identiteta Makedonaca? Kako protumačiti nacionalističke proteste podržane od strane nekoliko značajnih sportista, muzičara, dramskih umetnika, novinara? Kakvi su međunarodni aspekti ove krize? Da li je bila očekivana silna reakcija i Istoka i Zapada, Moskve, Brisela, Berlina i Vašingtona? Da li je moguće preljevanje ove krize u susedstvo? Gde treba tražiti izlaz iz krize?
Makedonska vladajuća elita bolesnik autoritarnog populizma
Početkom 20-og veka u Istočnoj i Centralnoj Evropi nastalo je više populističkih pokreta, uglavnom predvođenih od strane raznih seoskih tribuna čija je ideologija bila veoma bliska fašističkom učenju. Tokom 30-ih godina 20-og veka razni urbano-populistički dikaktori u Latinskoj Americi, kao što je Getulio Dornelles Vargas (1883.-1954.), inače samozvani otac siromašnih u Brazilu, ili Domingo Peron Sosa (1895.-1974.) u Argentini, razvili su karitativnu filozofiju sa populističkim sadržajem - redistiribucija bogatstva u korist siromašnih. U Zapadnoj Evropi, tek tokom osamdesetih godina 20-og veka populizam postaje politička kategorija, koja je čak dobila i preciznu negativističku definiciju, što nije bio slučaj sa ovim fenomenom u analitičkim radovima u SAD-u. Autori su se postepeno podelili oko poimanja populizma. Deo autora smatra da se populizam može svesti na običnu retoričku figuru, vrste političkog stila. Florian Hartleb i Frederik Reinfeldt smatraju da se debata o populizmu treba dedramatizirati. U tom kontekstu predlaže se da se njemu trebaju oduzeti ideološke komponente ili pozadinski politički programi, te da se definira kao forma politike, interakcije, odnosno svojevidan politički stil komunikacije. Sa takvim stavom ne slaže se Frank Deker koji smatra da populizam može da dobije i ideološki karakter, odnosno da se predstavi kao jedna konzistentna ideologija.
Izraz populizam sam po sebi predstavlja neku vrstu revandikacije, svojevidni metod, ali ne i sadržaj, koji bi se mogao sistematizirati u suglasnosti sa klasičnim bipolarnim ideološkim vrednosnim sistemom Istoka i Zapada. Dalja razmišljanja o populizmu navode da je reč o fenomenu koji poseduje čvrsto ideološko jezgro. Ipak, konstitutivna sadržina politike populizma je politika identiteta. U centru populističke ideologije je smešten narod - populos. Političar populist doživljava svoj narod kao jedan homogen entitet, impregniran sa moralističkim, naivnim i prirodno-inteligentnim stereotipima. Naš narod je skroman, strpljiv, trudoljubiv, pošten, pametan. Koliko puta smo čuli lakonske rečenice naših domaćih populista: Narod je pametan - narod će odlučiti ko će da pobedi na izborima! Ili - naš seljak je najbolji na Balkanu, ali su ga prevarili i iskoristili bogataši bliski našim političkim oponentima.
Nasuprot permanentnom udvaranju sopstvenom narodu, populist je prosto opterećen neprijateljstvom prema neistomišljenicima, svojeglavim intelektualcima, kritičkim medijima i opozicijom. On ceni uniformnost i homogenost u razmišljanu i stavovima narodnih masa. Individua je ništa, masa je sve. Stavlja se na čelo mase, manipulira njom, obećava nemoguće stvari, nameće se kao graditelj, neskromno raspolaže narodnim novcem, zahvaljujući svom liderstvu smatra se graničnikom između loše i nesrećne prošlosti i srećne i bogate budućnosti. U ekstremnim slučajevima smatra se odabranim od istorije da povede narod u nove pobede.
Populistička ideologija se podupire na vertikalnu dihotomiju između naroda i elita, između nas dole čistokrvnih Makedonaca i vas gore koji ste izdali Makedonsku kauzu, a finansiraju vas razni Soroši i ostali spoljni neprijatelji. Na horizontalnom nivou populist vrši demorkaciju u odnosu na pripadnike ostalih etniciteta, kultura, civilizacija, vera, seksualnih orentacija, migranata. Od Kacinskog i Orbana, preko Vučića i Dodika, pa do Gruevskog, postupno se širi klub populista u Jugoistočnoj Evropi.
Nema sumnje da je vladajuća politička elita u Makedoniji upala u jedan dupli zatvoreni krug populizma, svesno podržavajući Nikolu Grujevskog kao neprikosnovenu megalomansku ličnost mesijanske psihologije koji sam sebe smatra jedinim odgovornim pred sudom istorije. On je nepogrešivi vođa, omniprisutan u medijima, koji individualne interese sopstvene ličnosti tumači kao da su identične sa interesima nacije.
Autoritarni populizam Nikole Grujevskog
Nikola Grujevski, lider desničarsko-konzervativne stranke VMRO-DPMNE, u svojoj zrelijoj fazi je inspirisan metodom mađarskog premijera Viktora Orbana. Svoju premijersku funkciju 2006.-2016. je morao napustiti pod pritiskom domaće i međunarodne javnosti zbog velikih finansijsko-kriminalnih afera, kao i afera prisluškivanja i falsifikovanja izbora, ali je i dalje ostao na čelu moćne i najbogatije političke partije u Evropi - VMRO-DPMNE. Ovaj mladi menadžer je, kao nijedan prethodni makedonski političar, uspostavio potpunu kontrolu nad zakonodavnom, sudskom i izvršnom vlašću. Poznati koncept podele vlasti koji su promovirali John Locke i Chrales Luis de Secondat-Baron de la Brede et de Montesquieu, polazi od pretposatvke ˝da su prinčevi i vladaoci po definiciji veoma lakomi i zato im se mora ograničiti njihova želja za apsolutnom vlašću”. Najbolji način kontrole svojeglavih lidera, političkih apsolutista, ambicioznih autoritarnih populista u jednom demokratskom višepartijskom sistemu je trojna podela vlasti na izvršnu, sudsku i zakonodavnu. Pomenute vlasti su autonomne, uzajamno nezavisne i odgovorne. Polazeći od takve trihotomije, razvijen je i koncept checks and balances (provjere i ravnoteže) sistema kao najefikasniji metod kontrole izvršne vlasti. Ujedno, zahvaljujući močnoj poziciji u partiji, on i dalje iza paravana vuče najznačajnije poteze u makedonskoj unutrašnjoj politici i potpuno kontroliše novopostavljenog privremenog premijera koji dolazi iz njegove partije.
Slično Orbanu, Grujevski je uspostavio mehanizam kontrole sudske vlasti, krivičnog sudstva i tužilaštva, kao i Ustavnog suda koji u jednodomnom parlamentu Makedonije ima posebno značajnu funkciju. U toku svog prvog mandata, Orban je oživeo demone Velike Mađarske, a Grujevski demone Antičke Makedonije. Bivši sportaš Orban za sebe kaže da je ˝politiku naučio u fudbalskoj svalčionici˝, dok Grujevski za sebe kaže da je politiku naučio ˝delimično u bokserskom ringu, a delimično kao statist na daskama˝. Jacques Rupnique o Orbanu ističe ˝da je za vreme komunizma bio jedan mlad i hrabar demokrata, a danas se pretvorio u despota˝. Grujevski je pre dolaska na vlast bio ˝mladi i ambiciozni menadžer, a danas se pretvorio u najvećeg autoritarnog populistu i demagoga Zapadog Balkana˝.
Od samog dolaska na čelo vlade (2006.), pod izgovorom borbe protiv korupcije, inicirao je seriju javnih TV hapšenja i krivičnih procesa isključivo protiv biznis zajednice koja je prethodno sarađivala sa njegovim političkim protivnicima. Međutim, hajka i zastrašivanje biznis zajednice se ubrzo prenela na ceo makedonski korpus. U društvu je zavladao strah od ucena i kazni. Umesto borbe protiv korupcije, vladavina Grujevskog se pretvorila u još veće intenziviranje korupcije i organiziranog kriminala. U izveštajima Freedom House, korupcija je dostigla 4 od maksimalnih 7 indeksnih poena. I pored evidentnih dokaza koje je ponudila opozicija o korputivnim aferama visokih funkcionera vlasti, makedonsko pravosuđe se na to oglušilo. Partizirano i korumpirano sudstvo je sasvim obezličilo autoritet sudske vlasti. Umesto da bude u funkciji pravde, sudska vlast Makedonije je hapsila i osuđivala novinare, političke protivnike.
Posle otkrića afere prisluškivanja, kao i incidenta u Kumanovu 10. maja 2014. kada je stradalo 16 ljudi, zahvaljujući velikom pritisku međunarodne zajednice potpisan je Dogovor iz Pržina (2.6.2015.), u čijim okvirima je bilo konstituirano Specijalno javno tužilaštvo (SJT). Ova institucija je inicirala nekoliko krivičnih dosijea koje su teretile Nikolu Grujevskog i njegove glavne saradnike. Međutim, i pored jasne argumentacije i inicijative Glavnog tužioca SJT-a, gđe Katice Janeve, državno pravosuđe i javno tužilaštvo Makedonije ostali su indeferentni prema svim iniciranim predmetima. Nema sumnje da se nakon 10-ogodišnje vladavine Grujevskog koji je izgradio precizan mehanizam kontrole čitavog makedonskog društva, razgrađivanje i demontiranje tog partijsko-državnog Levijatana pokazalo kao veoma kompleksan proces. Deo te kontrole se objašnjava kroz klijentelistički odnos novoimenovanih ili starih korumpiranih kadrova, a deo kroz strah od promena i gubljenja pozicija. Razrađena metoda Nikole Grujevskog je bila veoma sofisticirana i praktično je uveo sistem partijske kontrole, kako po prinicipu rada građana i intelektualaca, tako i po principu delenja socijalne pomoći, penzija, studiranja, pa čak i stanovanja. Upotrebio je sva raspoloživa sredstva ubeđivanja, od finansijskih i nasilnih, do mekih i udvaračkih metoda.
Klijentilizam šefa drzave Ivanova prema Grujevskog
Pre nego što je bio izabran za Predsednika države 2009. godine, Gjorgje Ivanov je bio prosečni intelekutalac koji se nije izdvajao nekim zapaženijim intelektualnim stvaralaštvom. Kao pridošlica iz provincije, bio je blizak socijaldemokratskoj opciji i često je sarađivao sa političarima i intelektualcima makedonske levice. Međutim, zbog porodične drame i hapšenja bliskih rođaka u vreme vladavine SDSM-a, Ivanov se sve više približavao VMRO-DPMNE. Posle jedne posete Rusiji, bio je impresioniran ruskim predsednikom Putinom i objavio izjavu da se ˝Makedonija mora inspirisati ruskom politikom”. ˝Gledaj Rusiju - piši Makedoniju”, glasio je njegov naslov. Posle krize iz 2001. kada je bio zaključen Ohridski dogovor, napisao je nekoliko izjava protiv albanskih revandikacija. Kasnije tokom predsedničkog mandata nikada nije pokazao interes za odbeležavanje ovog značajnog albansko-makedonskog događaja. Zbog toga, najveća albanska politička partija DUI, i pored toga sto je glasala za Ivanova (2009. i 2014.), teško je komunicirala sa njim. Od 2014. oficijalno se izjasnila da ga ne priznaje za svog predsednika. Ivanov je prvu izbornu pobedu za Predsednika države izborio 2009. kada su vlast i autoritet Grujevskog i njegove VMRO-DPMNE bile apsolutne i neograničene. Na parlamentarnim izborima VMRO-DPMNE je dostigao apsolutnu većinu u Parlamentu. Zajedno sa albanskim koalicionim partnerom DUI, ove partije su obezbedile i 2/3 vecinu, odnosno mogućnost da menjanju i Ustav RM iz 1991.
U takvoj atmosferi bilo je jasno da će kandidat kojeg podržava VMRO-DPMNE biti izbaran za predsednika države. Ivanov je bio pobožan i poslušan čovek, bez većeg samopouzdanja, ali sa neobičnim nacionalističkim prodorima. Uživao je da priča o raznim “makedonskim” kraljevima i carevima, veličao antiku i antičke Makedonce i čak se pohvalio da je na njegovu inicijativu ispred zgrade vlade RM bilo postavljeno više antičkih skulptura pronađenih u raznim arheološkim nalazištima u Makedoniji. Pokazivao je neograničenu poniznost, komformizam i oportunizam prema ličnosti i delu premijera Gruevskog, veličajući ga skoro kao novog Aleksandra Makedonskog. Iz njegovih brojnih gafova izdvaja se nekoliko bisera. Hvalio se da ˝za vreme molitvenog doručka kod predsednika Obame nije uspeo da se pozdravi sa njim, ali mu je Obama levim okom namignuo”. Zatim, za vreme posete papi Benou XVI ispričao je priču da je ˝Sveti Petar u svoje vreme prošao blizu njegovog mesta rođenja Paljurci”, iako niko od istoričara hrišćanstva ne pominje niti veruje u takvu posetu. Za vreme posete Ruske Akademije, izjavio je da je “makedonski jezik stariji od ruskog, i da u suštini ruski jezik potiče od makedonskog jezika“. Svakako, i ovaj neobični previd makedonskog predsednika je bio propraćen osmehom od strane ruskih akademika.
Grujevski je u ličnosti Ivanova uvideo korisnog političara, čoveka kome može verovati, kome može narediti i njime manipulirati, koga može smatrati svojim “odanim klijentom”, naročito posle dobijanja drugog mandata, od 2014. do 2019. Uostalom, ukoliko bi bilo neophodno, on bi mogao i da uceni Ivanova po više osnova, uglavnom povezanih za porodične afere njegovih rođaka. Takav metod je inače veoma popularan u VMRO-DPMNE, jer naprimer svi kandidati za poslanike u parlamentu su obavezni da potpišu menice na velike svote i imovinu koje depoziraju u partiji kao garanciju da neće da pređu u drugi tabor. Nije precizirano po kojim osnovama je osigurana Ivanova slepa poslušnost Grujevskom, ali je ona bezgranična i nedostojanstvena.
U tom stilu, dve odluke i jedno pismeno obraćanje međunarodnoj zajednici od strane Predsednika Ivanova potresle su unutrašnju i međunarodnu političku javnost i pokazale svu malenkost i snisohodljivost Ivanova prema Grujevskog. Pre svega, radi se o aboliciji, odnosno amnestiji za sve političare protiv kojih se vodila istraga ili krivični process (12.04.2016.), pod izgovorom da bi na taj način navodno izvukao zemlju iz krize u koju su je gurnuli strane sile i interesi. Druga značajna odluka koja je potresla Makedoniju i zbog koje ga je međunarodna zajednica proglasila faktorom destabilizacije je odbijanje da da mandat za sastav vlade Zoranu Zajevu i pored činjenice da je sakupio većinu poslaničkih potpisa.
Iza Ivanova krije se sjena Grujevskog
Kada je Specijalno javno tužilaštvo iniciralo inkriminirajuće dosijee Nikole Gruevskog i njegovih saradnika, Ivanov je pod izgovorom da spašava demokratiju i stabilizira državu, odlučio da abolicira sve političare protiv kojih se vodi neki krivični postupak, bilo od strane SJT-a, bilo od strane Državnog javnog tužilaštva (obično protiv funkcionera opozicije). U suštini, ovaj potez je bio usmeren protiv SJT-a koje se trudilo da vladavinu prava promovira u borbu protiv nekažnjivosti funkcionera. Međutim, usled velike reakcije od strane Vašingtona, Brisela i Berlina, providna politička bruka Ivanova je bila zamaskirana, i nakon desetak dana odlučio je da povuče aboliciju.
Sledeći veliki politički gaf Ivanova je bila odluka da ne dodeli mandat opozicionom lideru Zoranu Zajevu koji je sakupio 67 potpisa od 120 poslanika u novom sastavu makedonskog parlamenta.
Na poslednjim vanrednim parlamentarnim izborima (11.12.2016.), pobedila je VMRO-DPMNE sa 51 osvojenim mandatom, ispred opozicione SDSM sa 49, albanske DUI sa 10, Besa sa 5 i jos dve manje albanske partije sa ukupno 5 mandata. Odmah nakon izbora, Ivanov je predao mandate za sastav nove vlade pobedniku Nikoli Gruevskom, bez ikakvih uslovljavanja. Međutim, i pored 20-odnevnih pregovora sa albanskim partijama koje su u međuvremenu pod kooridnacijom albanskog premijera Edi Rame pripremile tzv. Platformu za pregovore oko sastava nove vlade, nije došlo do dogovora. Sedmog januara albanske partije su obznanile sadržaj Platforme koju su Grujesvki i njegova VMRO-DPMNE oberučke prihvatili samo kako bi formirali novu vlast sa albanskim partijama. Međutim, pritisak međunarodne zajednice na albanske partije je bio takav da su one odustale od formiranja vlade sa kriminaliziranim Grujevskim. Po Ustavu, Ivanov je zatim trebao predati mandate za sastav vlade partiji koja je bila druga po broju osvojenih mandata, a to su bili socijaldemokrati Z. Zajeva. Međutim, umesto da direkno preda mandat opozicionom lideru, on je uslovio Zajeva da najpre obezbedi potpise 61 poslanika, kao i da garantira da će održati unitarni karakter i stabilnost Makedonije.
Na taj način, umesto da Zajev automatski formira vladu, on je bio prinuđen da otpočne teške i dugačke pregovore sa Ali Ahmetijem, liderom najjače albanske partije, DUI. Ova partija je bila dugogodišnji koalicioni partner VMRO-DPMNE, a njeni funkcioneri su takođe ulazili u veoma sumnjive afere organiziranog kriminala. Na poslednim izborima, umesto standardnih 20 poslanika, osvojili su samo 10 mesta, jer je veliki deo njihovog glasačkog tela preferiralo novu albansku partiju BESA, ili su glasali za socijaldemokrate Zajeva, što je novi fenomen u albanskom biračkom telu. Ova činjenica, kao i dugogodišnja uspešna “tender-saradnja” sa VMRO-DPMNE, uticale su na to da rukovodstvo DUI priželjkuje koalicionu vladu sa bivšim političkim partnerom. U samoj stranci je došlo do velike podeljenosti jer je u toku postizbornog procesa članstvo VMRO-DPMNE otvoreno vređalo Albance pogrdnim sloganima: “ukleti šiptari, šiptari za gasne komore”. Moćni ljudi ove stranke, kao što su Ali Ahmeti, Bujar Osmani ili Musa Džaferi, su teškog srca prihvatili rastanak sa Gruevskim, iako je veći deo rukovodstva i članstva bio protiv takve koalicije.
U međuvremenu, albanske partije su uporno insistirale na prihavaćanju platforme od strane Zajeva u kojoj se tražila celokupna implementacija Ohridskog dogovora u pogledu dvojezičnosti, upotrebe simbola i odgovornosti za genocide za period 1912.-1956., što je ipso facto tretiralo Srbiju i FNRJ. Međutim, svestan da ukoliko na vlast dodje opozicija, što bi značilo i slobodno funkcionisanje SJT-a, a time i ugrožavanje njegovog statusa slobodnog građanina, Grujevski je iz petnih žila nastojao da sebi osigura egzistenciju, čak i po cenu nemira, rata i destabilizacije Makedonije. Zato je poručio opoziciji: ili ponovljene izbore pod kontrolom njegovog premijera ili da SDSM prihvati manjinsku vladu za koju bi glasao i VMRO-DPMNE, što bi bio opasan presedan jer od nezavisnosti, nijedna makedonska vlada nije bila jednonacionalna. U toj funkciji hitrim spinovanjem sadržaja Tiranske platforme da navodno opozicija prihvaća uslove Albanaca vezane za dvoježicnost, federalizaciju i kantonizaciju, VMRO-DPMNE je uspešno preusmerio pitanje organiziranog kriminala u pravcu albanizacije Makedonije. U državi je prestalo da se govori o kriminalu, i umesto toga, govori se jedino o albanizaciji zastave, dvojezičnosti novca, kazne za Makedonce koji ne bi naučili albanski jezik, federalizaciji, itd., iako takva reforma nije moguća ukoliko za nju ne glasa 2/3 većina koju sačinjavaju i poslanici VMRO-DPMNE.
Ujedno, VMRO-DPMNE je “spontano” organizovao građanske jednonacionalne proteste bradatih i srednovečnih ljudi i žena, ljudi obučenih u crno, popova, pristalica VMRO-DPMNE, nacionalista, agresivnih ljudi koji su napadali novinare kritički nastrojenih televizijskih kanala.
U celu takvu nacionalističku priču ukomponirao se i Predsednik Ivanov. Ustvari, on je na svojstven i sasvim pogrešan način protumačio i zloupotrebio Ustav, čl. 84, tačka 1. Ova odredba je samo opšti stav koji nabraja nadležnosti predsednika države. Po istoj logici nabrajaju se i funkcije i ostalih institucija, kao naprimer predsednika parlamenta čija funkcija je da raspisuje izbore, ali pod određenim uslovima. Naprimer, predsednik parlamenta ne može da raspiše izbore kada želi, već je taj čin određen drugim članom. Po istoj analogiji, utvrđena je i funkcija predsednika države. U članu 90 Ustava jasno je definirana njegova funkcija: Predsednik države je dužan da preda mandat mandatoru koji je dokazao da ima 61 poslaničko mesto od ukupno 120 poslanika parlamenta.
Od Federike Mogerini i Johanes Hana, Stontelberga i Zaniera iz OBSE-a, američkog ambasaora Bejlija i Hojt Brajan Leeja iz State Departmenta, do Ser Alena Dankana, britanskog ministra za Evropu, Sigmara Gabriela i Hristijan Helbaha iz Ministarstva za spoljne poslove Nemačke i Berta Kunderska, MSP Holandija, te brojnih drugih relevantnih diplomata, svi su poručili Ivanovu da razmisli još jednom o svom potezu i da preda mandat Zajevu.
Međunarodne konsekvence
Uprkos porukama međunarodne zajednice da pokaže mudrost, Ivanov produžava da ćuti, što je možda i njegova psihološka karakteristika. Ipak, u stilu nekadašnjih Titovih pisama, on koga vladika Agatangel smatra božjim darom za odbranu Makedonije od dušmana”, svoju mudrost je izrazio u pismima Donaldu Tusku, Stoltenbergu, Donaldu Trampu i Erdoganu. Sada, umesto jedino od Zajeva, Ivanov traži da “štetna Platforma bude osuđena i od strane EU, NATO-a, SAD-a i Turske”. U ovom dokumentu Ivanov se nameće kao običan propagandist Grujevskog, insinuira o nekakvom zagovoru i ucenama političkih partija Albanaca i suseda protiv Makedonije, i o ugrožavanju suvereniteta i nezavisnosti RM. Međutim, iako je dao mandat Gruevskom i dok je on pregovarao o Tiranskoj Platformi, on je celo vreme ćutao, iako se radi o istom dokumentu oko koga su se dogovarali albanske partije i SDSM.
U suštini, celokupna interna tenzija u zemlji je zabrinula međunarodnu zajednicu. Dovoljno je čitati naslove kao što su: ˝Ako se EU raspadne, to će se dogoditi na Balkanu˝ (Deutsche Welle), ˝Dve balkanske države su pred raspadom (Makedonija i BiH), a tri su u dubokoj krizi (MSP Slovačke Lajcak), “Neka se političari u Makedoniji prestanu igrati vatrom i međuetničkom konfrontacijom (F. Mogerini), “Makedonski lideri moraju da poštuju demokratske principe” (Stoltenberg NATO Gensek). Međutim, pored ovih preporuka i upozorenja, ruska diplomatija je osudila “besramno mešanje i pritisak J.Hana, Mogerinijeve i Stoltenberga na Ivanova”. Ruski MSP smatra da se vrši pritisak na Ivanova kako bi dao mandate opoziciji koja je prihvatila ultimativnu platformu Albanaca. Na ovu pro-VMRO-ovsku rusku opasku nadogradio se i srpski analitičar Miroslav Lazanski sa tekstom “Ne damo Makedoniju”.
Nema sumnje da teritorija Makedonije predstavlja svojevidni geopolitički i geoekonomski ulog za Moskvu i Vašington. Rusiji odgovara novo redefiniranje Balkanskih granica jer je od 1999. izgubila strateške pozicije na Balkanu posle vazdušne intervencije NATO-a. Srbija je izgubila Kosovo, C.Gora i Makedonija su pošle putem evroatlanskih integracija, a Bugarska i Rumunija su postale članice Alijanse 2004. Putin je doživeo još jedan neuspeh kada je projekat Južni tok propao zbog pritiska Brisela i Vašingtona na Bugarsku. Sada se Moskva nada da uz naklonost Trampa, Orbana, Grčke Sirize, Srbije, Republike Srpske i eventualno Makedonije može da obnovi ovaj projekat ili bar da ojača svoje balkanske pozicije. Ruska diplomatija polaže velike nade u Ivanova i Grujevskog. Moskva može da računa i na panslovensko raspoloženje Makedonske pravoslavne crkve, na domaće makedonske nacionaliste i dijasporu u Australiji i SAD-u. Da apsurd bude još veći, izgleda da je makedonska levica naklonjena SAD-u, EU i NATO-u, više negoli makedonska desnica. Međutim, zahvaljujući velikim ulaganjima u američke lobi grupe, Grujevski je uspeo da sakupi potpise 7 američkih kongresmena koji su inicirali pismo dgovornosti prema američkom ambasadoru u Skoplju koji se navodno mešao u unutrašnju politiku RM. U suštini, Jess Bailey je samo prinicpijelno podržao demokratske promene u državi i rat protiv organiziranog kriminala.
Konačno, što se tiče međuetničkih tenzija, opasnosti od sukoba između Makedonaca i Albanaca su minimalne. I u dosadašnjim izbornim kampanjama DUI i VMRO-DPMNE u kojima su bili sigurni koalicioni partneri, svako je gradio svoj nacionalizam na račun suprotnog etniciteta. Jednostavno, postojao je uzajamni međupartijski dogovor da se dozvoli nacionalistima da kažu šta god žele svojim glasačima bez da se verbalno reagira na takve provokacije od strane suprotnog tabora. To je funkcioniralo godinama jer su vrhovi obe partije posedovali najjaču zajedničku platformu - organizovani kriminal. Aktuelni protesti “Tvrdokornih” koji nastupaju pod parolom “Za zajedničku Makedoniju” i pored osuda Platforme o albanizaciji i federalizaciji, bezerezervo napadaju političare makedonske etničke pripadnosti. Njihova glavna meta su opozicija, Zoran Zajev i ostale izdajice i cinkaroši makedonštine. Drugi faktor stabilnosti međuetničkih odnosa je značaj Ohridskog dogovora koji se i dalje pokazuje kao platforma dijaloga i saživota. Treći faktor koji onemogućava međuetničku sukob je činjenica da Albanci naseljavaju RM u određenom teritorijalnom kontinuitetu, dok u mešovitim sredinama postoji izvanredna kohabitacija različitih etničkih zajednica. Ima nekoliko malih enklava oko Bitolja i Resena gde je do sada bio registriran jedini međuetnički incident, ali u suštini odnosi između etniciteta su stabilni i pored uzavrele situacije u RM.
Zaključak
-Glavni faktor nestabilnosti Makedonije je dvojac Ivanov-Grujevski. Ivanov je predsednik Makedonije, dok je Grujevski šef desničarske VMRO-DPMNE koji je bio deset godina premijer RM. On je osumnjičen za velike korupcijske afere, afere prisluškivanja, kao i za falsifikovanje izbora. Predsednik Ivanov je alatka u rukama Grujevskog.
-Ivanov je prekršio Ustav RM jer je odbio da preda mandat drugoj partiji po broju osvojenih poslaničkih mesta, posle neuspeha Grujevskog da sastavi vladu. On je nametnuo uslove Zajevu da sakupi najmanje 61 potpis od 120 i da garantira da će sačuvati unitarnost države, iako je njegova funkcija u sistemu parlamentarne demokratije kao što je u RM čisto simboličan. U prošlosti, kada je dao mandat Gruevskom, nije postavljao nikakve uslove o potpisima ili o ostalim garancijama.
-VMRO-DPMNE je iniciralo gradjanske proteste ”Tvrdokornih” protiv “albanizacije i federalizacije” Makedonije, odnosno protiv albanske Platforme, pre svega protiv opozicione SDSM koja je u situaciji da formira vladu. Za razliku od “šarene revolucije” koja je bila multietnička, mladalačka i prodemokratska, “crna revolucija” je jednonacionalna manifestacija bradatih ljudi, popova, zagriženih velikih Makedonaca po profesiji, agresivna, koja napada novinare nezavisnih medija. Oni su izjavili da neće dozvoliti da se održi nacionalna skupština na kojoj bi se izabrala nova vlada.
-Razumljivo je da Grujevski i VMRO-DPMNE ne žele da odstupe jer sa konstituiranjem nove vlade ruši se desetogodišnja politika autoritarnog populizma, organiziranog kriminala, gube se funkcionerske pozicije, ali se i otvara put vladavini prava. U tom kontekstu, Specijalno javno tužilaštvo koje je za sada marginalizirano od strane partiziranog sudstva, aktiviralo bi brojne optužnice prema vodećim funkcionerima VMRO-DPMNE koji su odgovorni za brojne kriminalne dosijee.
-Nesumnjivo, Makedonija je geopolitički ulog u strateškom rivalitetu između Istoka i Zapada. Rusija je zainteresirana za povratak na Balkan, a u toj akciji ulogu pivota imaju Srbija i Republika Srpska. Međutim, makedonska inkirminisana elita u Rusiji vidi saveznika gde bi se eventualno sklonila od sudskih progona. Za sada je VMRO-DPMNE pokazao veliku naklonst prema Moskvi i animozitet prema Briselu i Vašingtonu. Jedinu nadu makedonska desnica polaže u otvoreni rat protiv makedonskih levičarskih “sorošoida” koji su koristili novac George Soroša. Veruju da D. Tramp može da pomogne makedonskoj desnici i da marginalizira snagu Albanaca.
