Svetlana Cenić
Ekspertica za ekonomiju, analitičarka
U prvim reakcijama na proteste nedostaje još teorija da su građani izašli da se bune protiv samih sebe i boljeg života, koji im se nudi svakog dana, a oni neće. Obesni, reklo bi se, i ne shvataju da su svi u krizi, da vlast u BiH čine nadljudske napore, pa im sada i građani podrivaju temelje države. O svemu se govorilo, samo ne o tome zašto su ljudi na ulici, odakle provala gneva. Vlastima Republike Srpske (RS), iako uspaničenima da i tamo ljudi ne izađu na ulice, dobro je došlo da odmah obaveste svekoliki puk kako je to tamo (FBiH) jedno nesređeno društvo koje hoće da podriva sređenu Republiku, da je BiH neodrživa, a sve je upereno protiv najvećeg sina i zaštitnika Milorada Dodika. Iz opozicije RS stizali su neki bledi komentari, a svodili su se najčešće na ono da je protest legitiman čin, ali izbori će reći svoje, nemoj da nasedamo na bošnjačke proteste i rušenje. Gotovo karikaturalno su izgledale dve grupe ljudi u centru Bijeljine: jedna grupa da ispolji nezadovoljstvo, a druga kao protest protestima i veličanje RS. Hrvatske partije u BiH su imale slične tonove u početku, a predsednik Hrvatske demokratske zajednice u BiH (HDZ BiH) je čak zahvalio onima koji nisu izašli na ulicu. Bošnjačke partije ili partije sa sedištem u Sarajevu imale su oprečne stavove: od Stranke za bolju budućnost, čiji je predsednik ministar bezbednosti BiH, koja je javno podržala demonstrante, preko Stranke demokratske akcije (SDA), čiji je potpredsednik čak pričao o tome da će investitori odustati i navodio primer „Zare“ i njihove nove prodavnice u Sarajevu, do Socijaldemokratske partije BiH (SDP BiH), čije je rukovodstvo održalo konferenciju za štampu na kojoj je predsednik stranke govorio okružen saradnicima, kao statistima. Tonovi su bili dramatični i svodili se na podrivanje države, da je situacija u RS još gora i šta oni tamo govore o destabilizaciji RS-a i tome slično.
Nakon jedno dve nedelje, kada su se vlasti malo snašle, krenuo je drugi krug: od poistovećivanje sa zahtevima demonstranata (Socijaldemokratska partija BiH) do novih teorija po kojima je u pozadini uzbunjivanje naroda kako bi se postigli visoki politički ciljevi (HDZ, SNSD) . "Otuđeni centri moći" - imenilac je za uzročnika, podstrekača, zaverenika u pozadini protesta. Kovanica koja zvuči strašno, a ne govori ništa te podseća na najsjajnije dane komunističke vlasti bivše Jugoslavije. No, većina demonstranata je zapravo izašla na ulici zato što jeste nešto otuđeno, a to je imovina, koju pokupiše domaći centri moći odavno otuđeni vlastitom narodu. Reklo bi se: domaći otuđeni centri moći. Međunarodni službenici, novinari, akademska zajednica i gotovo svako ko je u bilo kojem svojstvu došao ili posetio BiH, u privatnim razgovorima su redovno iskazivali čuđenje kako je narod toliko trpeljiv, kako se niko ne buni i ne propituje o svojim pravima. S druge strane, potpisnica ovih redova je svedokinja tome da domaća politička elita plaši međunarodne predstavnike da bi se socijalni nemiri pretvorili odmah u građanski rat ili etničke sukobe, da samo oni mogu držati mase pod kontrolom, a za to im je potrebna podrška, naročito finansijska. I pare su stizale i kupovale kao neki mir. Pre bi se reklo, odgađale rešavanje problema i kupovale vreme i karijere što domaćim, što međunarodnim "faktorima".
U godinama odmah nakon rata, većina građana BiH, bez obzira na etničku pripadnost, imali su nadu da sledi bolje, ne puca se, biće posla, biće kao ono nekad, ne može biti gore nego u ratu. Otvarale se radnje, započinjale firme i smišljalo na koji način zaraditi. Sad je najčešća slika prazan izlog i natpis "izdaje se" ili "prodaje se". Recimo, u maloj Srebrenici od septembra 2013. godine do kraja januara ove godine privremeno je odjavljeno osam, a za stalno deset trgovačkih, ugostiteljskih i zanatskih radnji, dok su u istom periodu otvorene svega četiri nove radnje. Od 2009. godine je za 33 više odjavljenih nego novoprijavljenih radnji u ovoj opštini. Na dan 03.02.2014. u BiH je bilo blokirano 65.164 računa, a ukupna broj firmi sa bar jednim blokiranim računom bio je 39.981. Broj registrovano nezaposlenih lica je na istorijski najvišem nivou: 553,5 hiljada, administrativna stopa nezaposlenosti u 2013. godini iznosila je 44,5 posto. Samo u BiH postoji kategorija "radnika na čekanju", a to su oni što niti mogu na biro, niti da se registruju za socijalnu pomoć, niti da traže stalni posao bilo gde, jer se vode da su zaposleni, iako je to obično u propalim i privatizovanim preduzećima, gde ne primaju platu, niti se uplaćuju doprinosi. I dok broj zaposlenih u privatnom sektoru beleži pad, broj zaposlenih u javnom sektoru stalno raste. Na primer, od novembra 2008. do novembra 2012. u privredi je posao izgubilo 37.182 ljudi. U istom periodu, u sektorima javne uprave, socijalnog osiguranja, obrazovanja i zdravstvene zaštite, dakle, onim što se finansiraju iz budžeta i vanbudžetskih fondova, posao je dobilo novih 15.690 ljudi. Prema projekcijama Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), ukupna izdvajanja za javni sektor u 2013. iznosit će 3,312 milijardi KM za plate i naknade te 2,833 milijarde za materijalne troškove. To je ukupno 6,145 milijardi KM ili 23 posto ukupnog BDP-a. Samo za plate izdvajanja su oko 13 posto BDP-a, što spada među najveće ne samo na Zapadnom Balkanu, već i Evropi i Centralnoj Aziji. Tekući rashodi su naglo porasli na 42 posto BDP-a u 2011. (sa 38 procenata u 2005.), a najveći deo te potrošnje ide na tri kategorije: plate u javnom sektoru, transferi i subvencije i nabavka roba i usluga. U isto vreme, vlast je gromoglasno krivila svetsku ekonomsku krizu za sve teškoće. Postojeća poreska struktura se značajno oslanja na oporezivanje rada, pa su stope socijalnih doprinosa mnogo veće nego svih ostalih poreza u BiH. Ukupna nova strana direktna ulaganja u 2013. godini su iznosila samo 283,86 miliona KM što predstavlja smanjenje za oko 34 posto u odnosu na ukupna ulaganja u 2012. godini.
Minimalna penzija u RS iznosi 166 KM, dok je u FBiH 310,7 KM. Gotovo 40 posto stanovništva BiH se suočava s teškom materijalnom uskraćenosti, koja se definiše kao nemogućnost plaćanja barem tri od pet stavki: stanarinu ili režije; dovoljno zagrejavanje kuće; neočekivane izdatke; meso, ribu ili drugi ekvivalent proteina svaki drugi dan; ili jednu sedmicu godišnjeg odmora van mesta boravka. Među varijablama koje ukazuju na materijalnu uskraćenost, mogućnost pokrivanja neočekivanih troškova u vrednosti 386 KM (195 EUR) je najistaknutija u BiH – čini se da preko 70 procenata domaćinstava ne može priuštiti pokrivanje neočekivanih troškova tog iznosa iz vlastitih sredstava. Prema podacima iz „Life in Transition Survey 2010“, u riziku od siromaštva je bilo približno 1,5 milion ljudi ili 33 posto sveukupnog stanovništva BiH, dok je u tri od pet područja u BiH stopa materijalne uskraćenosti 37 posto – što odgovara približno 1,7 miliona ljudi. Ako bi se uporedila oba istraživanja, moglo bi se zaključiti da se u razmaku dve godine (2010-2012) stopa materijalne uskraćenosti povećala za tri procenta. Zaduženost BiH se vrtoglavo povećala poslednjih pet godina, pa je tako vlast od poslednjih opštih izbora 2010. godine državu zaduživala u proseku po milijardu godišnje. Jednako tako, rasla je zaduženost kod komercijalnih banaka, a najbolnije je što su fondovi takođe zaduženi kod banaka, pa se postavlja pitanje kako će penzioni fond ili fond dečije zaštite iznaći sredstva da vraća taj dug.
Nasuprot tome, prema podacima "Wealth-X", kompanije specijalizovane za prikupljanje informacija o superbogatašima u celom svetu, u BiH živi 90 multimilionera i to je rast za pet osoba ili 5,9 posto u odnosu na 2012. godinu. Kapital s kojim raspolažu procenjuje se na oko devet milijardi dolara, što je oko 50 posto BDP-a države.
U posleratnom periodu BiH je primila ogromnu finansijsku pomoć. Delimično je pomoć pomogla normalizaciji života, ali nije iskorištena za pomoć ekonomskom razvoju, kao i mnogi projekti sprovođeni i pomognuti izvana. Razne reforme i demokratizacije zanemarile su upravo ono od čega se živi, a povlađivale i učvršćivale korumpiranu elitu.
Poslednjih godina na ulici se, čak, može čuti komentar da je rat bio bolji. Bar nisi morao da plaćaš struju, kredit, vodu... Nakon rata jedan čudan model privatizacije otpočeo je na dejtonskim temeljima 12 agencija za privatizaciju i bez vladavine prava. Građanima se desilo stvaranje nove elite, ali čvrsto ukorenjene u onoj političkoj. Neodvojivo.
Grupa ljudi je uredila strukturu, odredila norme i više nemaju problem da upravljaju. Norma u bh. društvu je nacionalna pripadnost, naravno, pa izraziš li skepticizam, ne treba vlast čak ni da uradi bilo šta da te vrati u tor i nacionalni zatvor, već masa oko tebe odmah reaguje i osudi tvoj pokušaj bega. Teza o plaćenicama tu dobija svoj paradoks. Svaki skepticizam se proglašava plaćeništvom, dok je, masa, zapravo, neplaćena armija te šačice ljudi koja je uspostavila norme. I ne samo da je neplaćena, već plaća iz svog džepa da živi ovako. Buđenje mozga se teško oprašta po starom principu: ako nisi s nama, protiv nas si. Političkim partijama se upravlja kao da su privatne firme, a država mu dođe kao neki oligopol. Socijalni protesti nisu hir, ne radi se o ljudima koji su izašli na svež vazduh da vežbaju, već su rezultat neviđene bahotosti, korupcije i alavosti upravo atarskih monopolista, a državnih oligopolista. Jer, nakon sveopšte pljačke u ratu i ratnih osvajanja 'tuđeg', uništavajući, zapravo, ono što je do juče bilo 'naše', posle rata je svako pljačkao svoje. Kad je stao ratni juriš, počeo je onaj imovinski. Nisu fabriku „Dita“ u Tuzli uništili Srbi, niti „Incel“ u Banjoj Luci Bošnjaci. Cementiran je sistem "svako svoje pljačka i svako svoga bira". Da je tako, pokazuju i kasnije izjave i tumačenja protesta, pa su za zagrebački magazin „Globus“ predstavnici hrvatskih političkih partija u BiH pominjali da je neposredni povod za proteste zapravo Rezolucija Evropskog parlamenta od 06.02.2014. o napretku BiH, jer je tu prvi put pomenuta neravnopravnost Hrvata, te se od srpskog separatizma pominje i bošnjački centralizam. Čak se pominje i mogućnost rata. Političke partije iz RS (SNSD, pa i SDS) vide u protestima put za neki Dayton 2 i kako će se ukidati entiteti atakovanjem na kantone, svesno plašeći stanovnike RS kako će RS nestati budu li nasedali "bošnjačkim protestima". Među partijama iz Sarajeva ponovo je došlo do prekompozicije koalicija, pa su SDP i SDA uvezale zastave ponovo, s tim da SDP pokušava da prikaže da ljudi koji demonstriraju na ulici zapravo uzvikuju upravo ono za šta se SDP zalaže. Slikovita je izjava člana predsedništva BiH i potpredsednika SDA Bakira Izetbegovića da treba pomoći onima koji se posle rata nisu snašli. Dalo bi se zaključiti da se u BiH delimo na vladajuću i tajkunsku grupu onih koji su se snašli i ogromnu većinu onih koji se nisu snašli. Sve se čini da se ovi snađeni ponovo pokušavaju snaći i u protestima.
Dovoljno je videti građanske plenume, koji su se formirali u kantonima gde je izbila pobuna i gde su smenjene vlade, te nekim opštinama, i naizgled poslušan odnos veća kada su zahtevi plenumaša u pitanju. Gotovo sve se prihvata, ali je jasno da su opšti izbori u oktobru i da nova vlast u tim kantonima ne može bog zna šta uraditi do tada. Posle izbora možda se sve smiri i nastaviti po starom ili će se problem prepustiti nekom drugom. Partije koje se već dve decenije smenjuju na vlasti, gotovo isti ljudi mnogo bolje poznaju sistem nego što to ume i zna s pravom nezadovoljna i gnevna masa na ulici. Plenumi su sjajna vežba za direktnu demokratiju, ali biće potrebno još mnogo napora da dođe do istinskih promena. Rezultati protesta? Poruka da glad nadvladava strah! Ona je najsnažnija i najvažnija, ma kome pripisivali ulogu u njihovom organizovanju. I da je moguć i drugi, i treći talas... i ustalasana cela država u nekim vremenskim intervalima. Najveća noćna mora političke elite u BiH je od rata na ovamo da se narod(i) ne ujedine u istim zahtevima za vlastita prava i u pitanju gde je nestao njihov novac. Sve će raditi da do toga ne dođe te otud nazivanje protesta "bošnjačkim", etiketiranje demonstranata huliganima i stavljanje u prvi plan štete koja je nastala na objektima. No pitanje je na kolikoj šteti i ljudskim žrtvama su oni došli na vlast i da li je vredelo žrtve ako je oko 900.000 stanovnika u apsolutnom siromaštvu dok se broj multimilionera povećava.