Suočavanje sa prošlošću na postjugoslovenskim prostorima

Suočavanje s prošlošću

Od početka ratova na teritoriji nekadašnje Socijalističke Federativne Jugoslavije prošlo je više od trideset godina, i tokom te tri decenije ono što je nekada bila zajednička država i domovina milionima ljudi različitih etničkih i verskih identiteta transformisalo se u takozvani region, maglovitu odrednicu koja svoju široku prihvaćenost duguje upravo ispražnjenosti od bilo kakve geografske, vrednosne, ideološke preciznosti i težine. Krhotine jedne zemlje, konkretne istorije, političkog i društvenog uređenja tako su objedinjene mlakom odrednicom, koja nikome nije prirasla k srcu, ali nikoga ni ne vređa, barem ne previše.

A šta su zapravo karakteristike tog regiona, ono što ga presudno obeležava i određuje? Na ovo pitanje svakako bi bilo moguće dati različite odgovore, a jedan od najočiglednijih jeste iskustvo nasilja i traume prouzrokovane njime, kojima je ovaj deo Evrope i sveta bio pogođen u seriji ratova i oružanih sukoba vođenih tokom devedesetih godina prošlog veka. Iskustva direktnog i strukturnog nasilja, najčešće organizovanog, osmišljenog i sprovođenog od strane države, a usmerenog ka građanima te iste države (ili država) ili ka stanovništvu susednih država, na najdirektniji mogući način su oblikovali jedan ogroman deo društvenog, političkog i kulturnog krajolika onoga što danas zovemo regionom. I koliko god da je traumatično bilo samo nasilje počinjeno tokom samih ratova, u skoro jednakoj meri bolan je i traumatičan i postratni period, odnosno način na koji su se države nastale raspadom SFRJ nosile (ili odbijale da se nose) sa teškim nasleđem nasilja iz prošlosti.

U tekstu koji sledi nastoje se uspostaviti neke osnovne linije procesa koji se najčešće naziva “suočavanjem sa prošlošću“ na postjugoslovenskim prostorima, te se pokušava prikazati situacija u različitim državama nastalim raspadom SFRJ. Fokus nije na insistiranju na specifičnostima svakog pojedinačnog konteksta (o čemu svakako mnogo detaljnije i informisanije govore ostali tekstovi u zborniku), već na pronalaženju i ukazivanju na neke zajedničke tendencije i trendove u načinu na koji su se naša društva sa svojom (nasilnom) prošlošću suočavala, ali je i prerađivala, potiskivala, ideološki obrađivala u skladu sa onim što Todor Kuljić naziva “hegemonom epohalnom svešću“ u polju mnemoničkih borbi (Kuljić, 2021). Takođe, tekst ne pretenduje da da sveobuhvatan pregled neiscrpne pojmovne kakofonije koja se pojavljuje svaki put kada se pokušava misliti odnos jednog društva prema sopstvenoj nasilnoj prošlosti. Svakako važne razlike između pojmova suočavanje sa prošlošću, tranziciona pravda, politike sećanja, kultura sećanja, politička upotreba prošlosti, retributivna i restorativna pravda ostaju izvan domašaja ovog teksta, uz naglašavanje da će najveća pažnja biti posvećena dominantnim politikama sećanja na “devedesete“, onome što te politike naglašavaju, ali i, u još većoj meri, onome čega u njima nema, a čije manje ili više upadljivo odsustvo podjednako snažno govori o onome gde smo kao društva danas i gde želimo da budemo. Jer kolektivno sećanje nije monolitno, a društvena realnost je prostor u kome se različita sećanja “uvek dotiču, pojačavaju, ukrštaju, modifikuju, polarizuju s drugim sećanjima i impulsima zaborava” (Asman, 2011).

Teško breme tranzicione (ne)pravde

Ratovi vođeni na postjugoslovenskim prostorima odneli su više od 130 hiljada ljudskih života, nekoliko miliona ljudi je proterano iz svojih domova, trajno ili privremeno raseljeno, stotine hiljada ljudi preživelo je različite oblike psihičke i fizičke torture i zlostavljanja, na hiljade žena i muškaraca je silovano. Procenjuje se da je više desetina hiljada ljudi direktno učestvovalo u činjenju različitih oblika nasilja, od ubistava do različitih oblika torture. Psihološke posledice rata, gladi, nemaštine, gubitka krova nad glavom i posla, kao i opšte egzistencijalne nesigurnosti gotovo je nemoguće proceniti.

Materijalna razaranja takođe su bila masovnih razmera, a konačne i pouzdane procene ekonomske štete nikada nisu napravljene. Nad nekadašnjim građanima/kama Jugoslavije tako je počinjeno višestruko nasilje, a tek poneki od vidova tog nasilja postali su predmet bavljenja domaćih i međunarodnih institucija koje su imale (ili još uvek imaju) mandat da se bave ratnim zločinima i njihovim konsekvencama. Model tranzicione pravde, sa više ili manje uspeha već primenjivan u drugim takozvanim “postkonfliktnim“ društvima (poput Južnoafričke Republike, Čilea, Argentine), još se tokom trajanja ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji nametnuo kao dominantan i u ovom kontekstu. Njegovi glavni proponenti bili su predstavnici međunarodne zajednice, nadležne instance vlasti država nastalih raspadom SFRJ (obično tek do nivoa koji se smatrao nužnim za željeni put u obećanu “svetlu budućnost“ Evropske unije) i delovi civilnog društva (nevladine organizacije, udruženja porodica žrtava, različite neformalne grupe i inicijative) zainteresovani iz različitih razloga i sa različitim ciljevima za primenu ovog modela u suočavanju naših društava sa nasilnom prošlošću.

Kao glavno utemeljenje i željeni ishod primene ovog modela navode se četiri prava (koja se uglavnom odnose na žrtve i članove njihovih porodica): pravo na istinu, pravo na pravdu, pravo na reparacije i pravo na neponavljanje (Toma, 2019).

Sa distance od pune tri decenije nakon izbijanja ratova možemo tvrditi da je primena ovog modela donela dosta slabe rezultate, svakako daleko manje od onih koji su u nekom periodu, posebno početkom 2000-ih očekivani. Neki od razloga ovog neuspeha sadržani su već u inherentnim ograničenjima ovog koncepta – izrazit fokus na državu i njene institucije u ovom procesu podrazumeva zanemarivanje onoga što se dešava u društvu, odnosno “bazi“; često tehnicistički pristup koji se u velikom broju slučajeva zadržava na principu “checking the box“, odnosno ispunjavanje različitih formalnih zahteva, bez uvida (često i bez želje za uvidom) o tome na koji način se određeni zahtevani i sprovedeni mehanizmi doživljavaju i reflektuju u konkretnim zajednicama, u konkretnim političko-ekonomskim okolnostima; održavanje statusa quo i nepropitivanje odnosa moći kreiranih u samom procesu primene tranzicione pravde.

Na postjugoslovenskim prostorima se ovaj model pokazao dosta neuspešnim kako iz gore pomenutih razloga, tako i zbog onoga što je Jelena Subotić nazvala sindromom “preotete pravde“ (Subotić, 2010). Radi se naime o situaciji u kojoj “poštovanje međunarodnih normi postaje strateški, pa čak i subverzivni izbor onih država koje nemaju nameru da ih poštuju“ (ibid.). Ovaj pristup je posebno bio karakterističan za početak dvehiljaditih godina, kada su režime gospodara ratova i očeva nacilja Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića smenile nove političke snage, tada najčešće nazivane “demokratskim“. Velika očekivanja jednog dela političke, kulturne i akademske javnosti vezana za predstojeći talas “suočavanja sa prošlošću“ veoma brzo su izneverena i postalo je jasno da deklarativna spremnost na priznavanje patnji drugih i etički prihvatljiv odnos prema prošlosti nisu baš u skladu sa aktuelnim političkim praksama, a posebno sa trgovinom koja se po ovom pitanju neprestano odvijala između lokalnih političkih garnitura i predstavnika međunarodne zajednice. Deceniju takvog oportunističkog i kalkulantskog odnosa prema prošlosti smenilo je sve izraženije etnocentrično odbijanje bilo kakvog daljnjeg bavljenja ovom problematikom. Tako je, recimo, u Srbiji od dolaska Srpske napredne stranke na vlast 2012. godine na snazi vidan zaokret ka tretiranju devedesetih ne više kao neprijatnog tereta i etičkog balasta sa kojim se nekako, po mogućnosti što bezbolnije, valja saživeti, već kao godina herojskih borbi za očuvanje i održanje onoga što se smatra legitimnim nacionalnim ciljevima. “Devedesete“ tumačene u takvom ključu više nisu neuralgična tamna mrlja na nacionalnoj prošlosti, već doba istovremenog i herojstva i mučeništva tokom kojeg je prvenstveno srpski narod patio i ispaštao, a sad je vreme da se toj patnji, javno, neskriveno i nedvosmisleno, oda priznanje i učini je se vidljivom u javnim prostorima.

Zagovaranje etički ispravnog, politički progresivnog i celovitog suočavanja sa prošlošću tako nikada nije zadobilo širu društvenu podršku ni u jednoj postjugoslovenskoj zemlji. Ratovi vođeni oružjem nastavljeni su po okončanju oružanog nasilja na polju mnemoničkih borbi, gde je i dalje na snazi svojevrstan “građanski rat sećanja“ (Kuljić, 2006). Svaka nacionalna grupa nastoji da službeni poredak sećanja organizuje na način koji će tu grupu homogenizovati, dati joj smisao, ali i ocrtati smernice pravaca u kojima ta grupa želi da ide u budućnosti. Ovi službeni poreci sećanja se na postjugoslovenskim prostorima u najvećoj meri zasnivaju na sistematskoj i sveobuhvatnoj kolektivnoj viktimizaciji sopstvene etnije, čak i onda kada u sebi sadrže elemente herojskog, pobedničkog, slavljeničkog narativa. Izuzetno je važno da je pritom na delu, nimalo slučajno, uvezivanje u jednu homogenu kategoriju i žrtava, i stradalnika, i počinitelja.[1] Sve dok pripadaju istoj etničkoj grupi, sve ove različite kategorije, sa izuzetno različitim, pa čak i međusobno suprotstavljenim iskustvima, doživljavaju se kao “jedno“, kao žrtva i svetlo koje stoji naspram mraka koji su “drugi“, koji su svi od reda počinioci nasilja, bez obzira na raznovrsnost njihovih pozicija i uloga za vreme i posle rata.

U svakoj od zemalja nastalih raspadom SFRJ postoje manjinske, marginalizovane i često stigmatizovane zajednice sećanja koje pokušavaju da konsoliduju i afirmišu alternativne naracije o događanjima iz prošlosti. Ove aktivističke grupe uglavnom se nose sa teretom takozvanih “neželjenih sećanja“ (Fridman, 2022), nastojeći da javne prostore i korpus javnog znanja prošire faktografijom i interpretacijama različitih događaja koje su u suprotnosti za zvaničnim, hegemonim naracijama. Radi se o vrlo heterogenim grupama sastavljenim od aktivista, preživelih logoraša, bivših ratnih veterana, članova akademske zajednice. Različite su i motivacije, te ideološke i političke pozicije sa kojih ove grupe vrše svoj aktivistički i politički rad, ali je različita i njihova materijalna baza i ekonomska moć koju imaju, pa bi pogrešno bilo pretpostaviti da su im i krajnji ciljevi isti. Iako gotovo sve ove grupe sebe vide kao marginalizovane, potisnute iz javnosti i sa malo dodira sa mestima gde se donose suštinske političke odluke, važno bi bilo praviti distinkcije među njima i razumeti prvenstveno kakva je njihova željena vizija budućnosti, jer “to kako se sećamo i čega se sećamo prilično pouzdano iskazuje i naše prioritetne političke vrednosti“ (Kuljić 2006), a i naše projekcije budućnosti.

Novostvorene poretke sećanja, organizovane isključivo na etnocentričnim i samoviktimizacijskim obrascima zasnovanim na distinkciji “dželat–žrtva“ moguće je pratiti u doslovno svim zemljama na postjugoslovenskim prostorima, i oni se reflektuju u zvaničnim kalendarima ovih država, kalendarima komemoracija, spomeničkoj kulturi, mainstream kulturnoj produkciji, simboličkim činovima počinjenim od strane raznorodnih novostvorenih zajednica sećanja (onih koje se u suštini ne protive hegemonoj politici sećanja). U takvom zvaničnom poretku sećanja nema mesta za bilo kakve višeznačnosti, ambivalencije, nijansiranost uloga i pozicija, niti za patnju i gubitke drugoga, koji je uvek označen i razumevan isključivo kao etnički drugi.

Ovakva organizacija zvaničnog, javnog sećanja omogućena je sveprisutnim istorijskim revizionizmom koji je na ovim prostorima svoj zamah doživeo još tokom 80-ih godina prošlog veka. Kao jedna od prvih žrtava revizionističkog talasa u istoriografiji i širem kulturnom životu naših prostora pao je socijalistički antifašizam, kao i iskustvo zajedničkog života u bivšoj državi. Na tom su talasu politike sećanja u regionu oblikovane snažno dvema silama – homogenizujućim i isključivim nacionalnim naracijama, koje sve odreda period socijalističke Jugoslavije pamte kao period “tamnice naroda“, te navodno bezideološkom naracijom o demokratiji koja tek treba da bude izgrađena, a čije će konačno uspostavljanje značiti i konačan raskid sa mračnom, totalitarnom prošlošću.[2] Obe te sile, svaka na svoj način, antifašizam prazne i “oslobađaju“ od njegovog istorijskog kontinuiteta, političkog sadržaja i neraskidive veze sa levim političkim pokretima.

Posledice revizionističkih zahvata u istoriografiju nisu bile samo jačanje etno-politika i samoviktimizacijskih mehanizama unutar svakog nacionalnog kolektiva, već i nemogućnost mišljenja istinski progresivne budućnosti koja bi mogla biti (kao što je i prošlost jednom bila) nadnacionalna. Tako je revizionizam ne samo onemogućio širu podršku suočavanju sa etnički motivisanim nasiljem iz prošlosti, nego je i do krajnosti depolitizovao i suzio horizont očekivanja i učinio da svako preispitivanje prošlosti zasnovano na drugim principima izgleda kao infantilni i nezreo čin grupica krajnje irelevantnih i nedoraslih aktera. Tako je stvarnost kreirana u ime nacije i njene nedodirljivosti i svetosti omogućila i niz procesa koji su značili ekonomsko i političko ubijanje jednog društva, što je proces koji još uvek traje i kome se ne nazire kraj.

Uzmemo li u obzir činjenicu da su na vlasti u sve tri zemlje tzv. Dejtonskog trougla i dalje u najvećem broju slučajeva iste one političke snage koje su ratove vodile ili ih svesrdno ideološki i ekonomski pripremale može se reći da je proces suočavanja sa prošlošću na državnom nivou zatvorio puni krug. Na toj putanji svakako su napravljeni i određeni pozitivni pomaci,[3] ali ono što je ovaj put dominantno određuje jeste petrifikacija kolektivnih identiteta po osnovi samoviktimizacije i upotreba i revizija istorije u svrhu homogenizacije i cementiranja etničkih podela. Pomaci koji su se tu i tamo dešavali na nivou država, i posebno državnih vrhova, nisu imali svoj adekvatan odjek na nivou društava, čime su uglavnom ostali zabeleženi kao simbolički činovi koji nisu doveli do stvarne promene u načinu na koji lokalne zajednice percipiraju zločine i njihove naredbodavce i/ili izvršioce.

Tek kada se u obzir uzme i socijalno-ekonomska dimenzija ratova postaje jasno da nisu samo patnje drugih ono što je trajno i bespogovorno isključeno iz aktuelnih politika sećanja. Postojanje još jedne slepe mrlje izuzetno je važno za razumevanje kako ishoda pomenutih procesa, tako i za dublje uvide u neuspehe modela i pristupa koji su korišćeni u nošenju, obuzdavanju, prevladavanju ili suočavanju sa prošlošću. Radi se o gotovo potpunom odsustvu bavljenja posledicama (fizičkim, materijalnim, psihološkim) društveno-ekonomske transformacije koja je tekla paralelno sa ratovima za teritorije, resurse i moć. Ovo pitanje je decenijama bilo u potpunom zapećku interesovanja i aktera međunarodne zajednice, i nacionalnih političkih struktura, ali i dobrog dela akademske zajednice i civilnog društva koje je inače bilo najglasnije u zahtevima za suočavanje sa drugim vrstama ratnih zločina. Zločini transformacije društvene imovine najpre u državnu, pa zatim privatnu, totalna devastacija javnih dobara i uništavanje socijalnog kapitala stvaranog tokom pedeset godina života u socijalizmu, gubitak radnih mesta i bazične egzistencijalne sigurnosti za milione radnika, urušavanje svakog oblika jednakosti i ostataka socijalne pravde deo su jedne nikada do kraja ispričane priče koja je iza sebe ostavila pustoš, trajno izmenila naša društva (ili ono što je od njih ostalo) i ostavila teško nasleđe čija je najpogubnija posledica nemogućnost ostvarivanja bilo kakve međusobne solidarnosti izvan one projektovane uzduž i na osnovu u ratu stvorene mape nacionalnih grupa.

I dok je lakše razumeti zbog čega vladajuće elite, kako one nacionalističke, koje su ratove projektovale i vodile, tako i one “demokratske“ koje su ih na neko vreme nasledile, nisu bile raspoložene da ovo pitanje otvaraju, malo je izazovnije proniknuti u pozicije onog dela javnosti koji je (sasvim ispravno) smatrao da je pošten odnos prema sopstvenom nasilju iz prošlosti neophodan za svaku buduću emancipatornu i progresivnu politiku. Za jedan veliki deo civilnog društva koji je insistirao na radu na suočavanju sa prošlošću ovo nikada nije postala tema od značaja, a često se pokretanje ovakvog pitanja označavalo i kao moralni relativizam, izbegavanje stvarno teških i bitnih tema, pokušaj otklona od potpunog i bezuslovnog prihvatanja krivice sopstvene grupe za počinjena zlodela i tako dalje. Problematizovanje ovog aspekta naše nasilne prošlosti sasvim očekivano nije bilo ni u interesu različitih međunarodnih aktera koji su, u trenutku kada je jugoslovenski prostor prolazio kroz jedan od najbolnijih i najmračnijih perioda svoje istorije, istovremeno slavili kraj ere bipolarne podele moći u svetu, kraj socijalizma i neopozivu pobedu zapadnih vrednosti slobode i demokratije, proglašavajući čuveni “kraj istorije“.[4]

Nemali izazov je tako bio da se ratovima iscrpljenim, izmučenim i osiromašenim građanima nekadašnje Jugoslavije objasni da je najgora decenija njihovih života tek uvertira za konačnu tranziciju ka demokratiji, slobodi i blagostanju. I dok je jedan deo naših društava prihvatio da su najveće prepreke na tom putu zločini počinjeni u neposrednoj prošlosti i problem njihovog nekažnjavanja, istovremeno je za jednu veliku grupu ljudi, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost, ostalo nejasno kako to da pljačka, otimanje, besprizorno bogaćenje najužih političkih elita, i siromašenje najširih slojeva naroda nikada nisu među pitanjima na koja se pokušava dati bilo kakav odgovor unutar korpusa zvanog “suočavanje sa prošlošću“.

Zašto još suočavanje? Zašto još suočavanja?

Odgovor na pitanje zbog čega je važno u diskurs suočavanja sa prošlošću ubaciti i bavljenje posledicama društveno-ekonomske transformacije, te zašto je važno u pitanje o postizanju pravde vratiti i element socijalne pravde ujedno je i odgovor na pitanje zašto je suočavanje (još uvek) važno i neophodno za sva naša društva.

Nijedna progresivna i emancipatorna politika u budućnosti neće biti moguća unutar isključivo državnih ili nacionalnih granica. Saradnja i zajedničko delovanje sve su neophodniji u odbrani već stečenih, ali nikako podrazumevanih prava, u odbrani preostalih javnih dobara, u borbi za prava na nezagađen vazduh i vode, za platu dostojnu čoveka i socijalnu pravdu koja ne izostavlja najranjivije i najnezaštićenije među nama. Svakako da takva zajednička borba koja nam bez sumnje predstoji mora uključivati i otvoren i pošten odnos prema zločinima iz prošlosti, imenovanje i priznanje počinjenih nepravdi i pokušaj njihovog ispravljanja. Moramo, međutim, verovati da je takvo suočavanje potrebno ne zato što dolazi kao zahtev spolja, ili kao preduslov za neku buduću nagradu (na dugom štapu), već zato što će ono moći da ukloni prepreke da mislimo politički jasnije i delujemo organizovanije i zajednički unutar prostora koji je bio i ostao “naš“, bez obzira kakvim ga nazivima nazivali razni.

Takvo suočavanje potrebno nam je ne zato da bismo unedogled nastavljali takmičenja u žrtvama i patnji i ne zato da bismo nove i nove generacije držali kao zatočenike starih, zagnojenih rana iz prošlosti, već upravo kako bismo takve procese nadišli, i mogli da se jedni sa drugima sporimo, raspravljamo, ne slažemo, ali i saosećamo i sarađujemo i na drugim osnovama od onih nacionalnih i međunacionalnih. Takvo suočavanje, jasno je već, zahteva jasno političko i vrednosno pozicioniranje, zahteva puno intelektualnog i praktičnog političkog rada na terenu, i zahteva povratak prava na utopiju, odnosno prava da se politički misli ono za šta nas već decenijama ubeđuju da je “nemoguće“, “suludo“, “prevaziđeno“. Zbog toga cilj jednog takvog delovanja i nije suočavanje samo po sebi, već aktuelizacija jedne progresivne leve politike, čiji bi kritički odnos prema prošlosti bio integralni deo. Takva politika, da bi bila delatna i živa, morala bi da ima i kritičku dimenziju u odnosu na do sada korišćene prakse i modele suočavanja sa prošlošću. Ne da bi se njihovi rezultati i nasleđe potpuno odbacilo, već da bi se iz grešaka i propusta zaista učilo i konačno došlo do situacije popuštanja čeličnog zagrljaja zločina i nasilja.

 

Izvori:

  1. Asman, Alaida. 2011. Duga senka prošlosti. Beograd: Biblioteka XX vek.
  2. Fridman, Orli. 2022. Memory Activism and Digital Practices after Conflict – Unwanted Memories. Amsterdam: Amsterdam University Press
  3. Kuljić, Todor. 2006. Kultura sećanja – teorijska objašnjenja upotrebe prošlosti. Beograd: Čigoja štampa.
  4. Kuljić, Todor. 2022. Manifest sećanja levice. Beograd: Clio.
  5. Martinov, Vojislav. 2014. Psovka za prošlost, u: Stigma totalitarizma, Novi Sad: AKO.
  6. Stojčić, Marijana. 2022. Kultura sećanja i strategije reprezentacije prošlosti u Srbiji (tekst u pripremi).
  7. Subotić, Jelena. 2010. Otimanje pravde – Suočavanje sa prošlošću na Balkanu. Beograd: Beogradski centar za ljudska prava.
  8. Tabeau, Ewa. 2009. Rat u brojkama. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.
  9. Toma, Marijana. 2019. Suočavanje sa prošlošću u Srbiji. Remarker: Suočavanje sa prošlošću u Srbiji.

 

 

[1] U okviru istorijske viktimologije, žrtve su definisane kao civili koji nisu aktivno učestvovali u sukobu, dok su stradalnici aktivni učesnici sukoba koji u tome imaju i svoju odgovornost. Ovo je najopštije razlikovanje koje je osnova za detaljnije klasifikacije (Graovac, 2002), navedeno prema Stojčić, M. “Kultura sećanja i strategije reprezentacije prošlosti u Srbiji“, 2021.

[2] Ovome su išli u prilog i neki zvanični akti doneti na nivou EU. Tako je Savet Evrope 1996. doneo Rezoluciju pod imenom “O merama za demontiranje tekovina bivših komunističkih totalitarnih režima“, a za njom je 2006. usledila još jedna rezolucija istog tela “Međunarodna osuda totalitarnih komunističkih režima“. “U rezoluciji se pozivaju vlade bivših komunističkih država iz istočne i centralne Evrope da naprave jasan i definitivan otklon od svoje komunističke prošlosti, da snažno osude kršenja ljudskih prava nehumane komunističke vlasti, da preispitaju (čitaj: preprave) sopstvenu istoriju i istoriju samog komunizma, a sve to u cilju međunarodnog i unutarnacionalnog pomirenja i usvajanja novog sistema vrednosti zasnovanog na ljudskim pravima.“ Prema: Vojislav Martinov “Psovka za prošlost“, u: Stigma totalitarizma, AKO, Novi Sad, 2014.

[3] Pred Međunarodnim sudom u Hagu optužnice su podignute za 161 osobu, među kojima su i oni najodgovorniji za osmišljavanje i sprovođenje masovnih zločina; stvorena je velika arhiva o zločinima i njihovoj političkoj, ideološkoj i logističkoj pripremi, postoji dosta precizan popis poginulih i nestalih u svim zemljama regiona; 2003. smo svedočili međusobnom izvinjenju predsednika tadašnje državne zajednice Srbije i Crne Gore Svetozara Marovića i predsednika Hrvatske Stjepana Mesića “za sva zla koja su građani dve zemlje počinili jedni drugima u prošlosti“; 2010. je Skupština Republika Srbije donela Deklaraciju o osudi zločina počinjenog u Srebrenici, čemu su prethodila izvinjenja tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića iz 2004. i 2007. za zločine počinjene u BiH i Hrvatskoj.

[4] Sintagma Francisa Fukujame o “kraju istorije“ korišćena je da bi se najavila navodno konačna prevlast liberalne demokratije kao univerzalne i ultimativne vrednosti i obrasca vlasti. U skladu sa time prethodni sistem neminovno je označen kao totalitarni, i na taj način lišen bilo kakvih pozitivnih dostignuća kojih ne samo da se treba sećati, nego ih je možda vredno braniti i iznova se za njih zalagati.